Коста ЧАВОШКИ

 

 

ПОЗДРАВНА РЕЧ НА СВЕЧАНОМ ПОЧЕТКУ

ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ НАСТАВЕ 2004. ГОДИНЕ

 

 

            Има већ преко четрдесет година како и на нашем Факултету постоје последипломске студије. Још од средњег века поред редовних студија постојао је и докторат, па се успешном одбраном докторске тезе стицала лиценциа доценди – право да се предаје студентима. То је заправо био пријем у колегиј наставника. Временом се почело сматрати да треба додати још једно академско звање пре или после доктората. У Француској се почела правити разлика између универзитетског и државног доктората, док се у Немачкој за наставничко звање поред доктората захтева и хабилитација. Коначно су почетком шездесетих година и у нас уведене последипломске студије.

 

            Па шта за вас значи овај дан? Будите сигурни, уписом на последипломске студије ви сте закорачили у науку. И тек сада ћете се суочити с проблемом истине у науци. У старих Грка истина се означавала речју  aletheya,  што значи откривеност или разоткривеност. то значи да је истина скривена и да су потребни и знање и труд да би се она открила. До сада сте се углавном суочавали са мњењем (doxa) или у најбољем случају са оним што се у науци зове communis opinio. Но,  ако већ мхноги од нас неће открити неке веће истине, морамо бар трагати за њом, бити на путу ка њој, чак и ако не стигнемо до циља којем стремимо.

 

            Ово је прилика да вам искрено кажемо и с којим се проблемима суочавамо на последипломским студијама. На њих се многи уписују, али их мало завршава. Ове године имамо 89 полазника, а на Факултету  је близу 100 наставника.

 

            Ми вам саветујемо да будете  упорни и истрајни, како би ове студије што пре завршили. Најпре би требало да положите методологију правних и друштвених наука, а потом да напишете и одбраните семинарски рад. Било би најбоље да он буде из области из које ћете узети и предмет ваше магистарске тезе. Потом треба да припремите и положите усмени магистарски испит и напишете тезу. Све то можете обавити у предвиђеном року. Немојте одуговлачити, јер тада лако можете застати на половини преваљеног пута. Будите упорни када разговарате с вашим наставницима. Поред редовних захтевајте и посебне консултације, а наставници ће вам сигурно изаћи у сусрет.

 

            Ви треба да се најчешће виђате у библиотеци. Но, када будете читали књиге, морате радикално променити став према ономе што читате и самом аутору. Ваш задатак није више да само меморишете и репродукујете оно што читате. Ви морате у мислима водити дијалог с аутором књиге. И у том погледу треба да опонашате Никола Макијевелија, који у писму Франческу Веторију излаже како је он проучавао старе писце којима се инспирисао.

 

            «Када се смркне, враћам се кући уи улазим у своју радну собу.  Већ на вратима скидам свакодневно одело, пуно блата и прљавштине, те навлачим краљевску дворску одећу. Обучен долично, улазим у древне дворове старинских мужева, и ту се, примљен благонаклоно, храним оним јествима која су једино моја, јер сам за њих рођен. Ту слободно разговарам с владарима и постављам им питања о разлозима који су их навели на дела. А они, будући да су љубазни, одговарају ми,  те у року читава четири сата заборављам на сваку бригу, не знам за умор, не бојим се сиромаштва, не плашим се смрти: сав се преносим у њих.»

 

            И ви бисте морали да разговарате с ауторима књига које читате, да разматрате разлоге којима су се они руководили, па и да их оспоравате.

 

            Како данас преовлађује позитивистички приступ праву, ваља се подсетити данас највећима заборављене  природноправне традиције. Све до почетка новога доба сматрало се да наука, како људска мудрост, обухвата седам вештина: граматику, реторику са поезијом, логику, математику, физику, етику и метафизику. Занимљиво је, и то показује Ђордано Бруно у свом опроштајном говору из 1588, да се предмет нашег истраживања – право – тада проучавало у оквиру шесте дисциплине – етике, што је данас  у време скоро неспорне владавине правног позитивизма, скоро незамисливо.

 

            Наши велики претходници су веровали да је правда материја, супстанција права, те да се поредак апсолутне правде ублажава и преображава у право, и то у све гране права:

            - у економско право које уређује односе у домаћинству (оикосу или домусу);

            - у политичко право које се тиче грађана и уређује односе у држави (полису или цивитасу);

            - у цивилно право које се тиче поретка власти;

            - у црквено право које уређује односе у заједници људи исте вере;

            - у право народа које се тиче свих људи;

            - у природно право које уређује ствари које су у нама и око нас;

            - у божанско право које се тиче крајњег циља, смисла и сврхе људског постојања, односно нашег финалног узрока.

 

            Тако схваћено, право мора да отеловљује и штити одговарајуће вредности: правду, опште добро, слободу и врлину. Па чак и правна сигурност, као типична правна вредност коју признају сви правни позитивисти од Ханса Келзена до Херберта Харта, има и те како велику важност, јер се без њене индивидуална слобода и достојанство личности тешко могу замислити. Штавише, правна сигурност, како је то показао Јеринг, чини људе бољим него што би они иначе били у неким неповољним условима. «Све деспотије света скупа узев нису за хиљаду година дале толико истакнутих људских карактера колико их је дао Рим у време свог процвата само у једном веку. Јер, као што народ ствара право као вештиту, тако и право као вештина ствара народ. Без објективне правне сигурности нема субјективне правне свести, а без ове се ни карактер не може одгајити.» Па шта је карактер. То је старогрчка реч која означава зарез у камену, дубоки зарез у камену. А када се нешто у камен уреже онда ни године ни буре времена не могу тај зарез да избришу. У преносном смислу, карактер је унутрашња чврстина и непоколебљивост личности. А да би се она развила, мора наћи за то услове у спољашњем свету. Где се поступање народа састоји од удварања, покорности, потчињености, политике лукавства, подлости, притворности, ту се не може никакав карактер одгајити. Такво земљиште рађа само подлаце. Човек, међутим, мора бити чврст као стена и непоколебљив у својим уверењима.

 

            Са вером у такву улогу права и вредности које оно треба да подстиче и развија, отварамо овогодишње последипломске студије.

 

 

У Београду, 9. новембра 2004. године