Др Зоран С. Мирковић

Доцент Правног факултета

Универзитета у Београду

 

Доситеј Обрадовић и Велика школа

 

За шта везивати име Доситеја Обрадовића ако не за његов просветни рад. Још је Јован Скерлић овим поводом писао: „Са утилитарним етичким и практичним схватањем науке и филозофије уопште, подређујући све моралном васпитању, ‘чловекољубију и к добрим нравом’, Доситејев рад је морао неизбежно узети васпитни, педагошки карактер. Он је цео свој живот провео као васпитач: као народни учитељ у Далмацији, као домаћи учитељ и васпитач у Молдавији, Угарској, Бечу, Лајпцигу и Трсту, као просветни организатор и „попечитељ просвјешченија“ у новоослобођеној Србији.“

Од свих драгуља које је Доситеј оставио организујући просвету за време његовог боравка 1807 – 1811. године у ослобођеној Србији, посебно место заузима његово „Слово“ одржано приликом оснивања Велике школе у Београду 1808. године. У том обраћању, поред предавања „О дужном почитанију к наукама“, Доситеј Обрадовић је рекао:

„Возљубљени ученици! Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужанства Турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и слепоте ума. – Ово избављеније другојаче неможе бити разве чрез прилежну и трудољубну науку...

Благо и целому народу Серпскому! Ако ви постанете и будете Богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се ова нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи, и од вас ће зависити све општенародње благополучије, чест и слава. Ако ли ви будете (сачувај Боже!) зли неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вами заједно!“

Мудре Доситејеве речи, које имају трајну вредност, изговорене су на свечаности одржаној дан пре почетка рада Велике школе. А ту су и речи вожда Карађорђа које објашњавају разлог настанка Велике школе и наде које су у њу полагане: „Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другојачије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране.“

Дуго се сматрало да је Доситеј основао Велику школу, па се и називала Доситејевом Великом школом. Разлог овоме, поред његовог „Слова“ приликом отварања Велике школе, су Доситејева писма из Београда у којима он стално изражава жељу „лепо училиште воздигнути“. Већи број истраживања је показао да је највећи допринос настанку Велике школе дао аустријски Србин Иван Југовић (Јован Савић). Зашто овом приликом о Великој школи? Због тога што се 1. септембра по старом односно 13. септембра по новом календару ове 2008. године навршава 200 година од почетка рада Велике школе, која је по свему судећи претеча Универзитета у Београду, а засигурно његовог Правног факултета.

У ослобођеној Србији, нарочито од 1807. године, почело се мислити на основно школство као општенародну потребу, али и на више школство које би, поред образованих Срба из Хабзбуршког царства, дало ослобођеној земљи преко потребне чиновнике. Оснивач Велике школе Иван Југовић и по своме образовању, и по својој политичкој улози и по својој наклоности био је упућен на модел вишег и високог, универзитетског образовања у Аустријском царству крајем XVIII и почетком XIX века. Какав је био тај модел?

У време царице Марије Терезије (1740 – 1780) спроводе се реформе у просвети, такође, у духу тзв. просвећеног апсолутизма. Просвета постаје ствар државне, јавне сфере, нарочито после укидања Језуитског реда, у чијим су се рукама у многим европским државама, у целини или највећим делом, налазили школство и образовање.

У трагању за образовним моделом на који се угледало окренућемо се угарским деловима Хабсбуршког царства, јер су ту образовани Срби и окончали своје студије по реформисаном школском систему. Царица Марија Терезија је, наиме, целокупан систем школства у угарским земљама уредила 1777. године прописима Ratio educationis totiusque rei litterariae per Regnum Hungariae et provincias eidem ad nexas (у даљем тексту: Ratio educationis 1777), који је између осталог прописао поред гимназија и универзитета и оснивање краљевских академија наука (Regia scientiarum Academia) са три двогодишња течаја - филозофски, правни и теолошки (богословски). То су биле медијалне школе које су омогућавале упис на универзитете, али су такође биле и завршне школе за оне који су ступали у државне административне послове. Остави ли се по страни теолошки течај, краљевска академија се састојала из двогодишњег курса филозофије и двогодишњег курса права. Најпре би се похађао филозофски (cursus philosophicus), па потом правни (cursus iuridicus). Филозофске студије су биле предуслов за правне. Царица Марија Терезија ствара ове образовне установе да би се добио већи број лојалних и компетентних правника спремних за чиновничку службу. (што је било потребно и у устаничкој Србији.)

Други Ratio educationis publicae  totiusque rei litterariae per Regnum Hungariae et Provincias eidem adnexas из 1806. године (у даљем тексту: Ratio educationis 1806) потврдио је овакав образовни систем, уз одређене измене пре свега на правним студијама.

Тако је изгледало стање у угарским земљама Хабсбуршког царства крајем XVIII и почетком XIX века. У другим деловима овога великог царства дешавају се ствари од значаја за нашу данашњу тему. Реформе Јозефа II, наследника царице Марије Терезије, у духу просвећеног апсолутизма, су посебно видљиве у образовном систему. Поред Патента о толеранцији из 1781. године, који је спровео секуларизацију школства отварајући врата и некатолицима, цар је спровео и редукцију универзитета, тако да су задржани само универзитети у Бечу, Прагу и Лембергу. Остале високе школе и универзитети су претворени у лицеје са ограниченим програмом студија. Универзитет у Инсбруку цар Јозеф редуковао је на ниво Лицеја 29. новембра 1781. године, Универзитет у Грацу (Karl – Franzens Universität zu Graz) је под јесен 1782. године претворен у Лицеј... Примерице, на Лицеју у Грацу, поред двогодишњих филозофских студија, које су се сматрале као „пролазне“ (Durchgangstudium) за друге високошколске смерове, постојале су теолошке студије, који су трајале четири године, док су правне и медицинске трајале две године. За време владавине Јозефа II, универзитетско и уопште више образовање имало је првенствено да служи образовању чиновника, ово је особито важило за правничко образовање.

 

Неколико критеријума би могло бити од значаја за поређење стања на великој школи и одговарајућег образовања у Хабзбуршком царству онога времена (тј. краљевских академија у угарским земљама Хабзбуршког царства и лицеја у другим деловима овога царства). То су: наставни план (предмети на студијама), дужина трајања наставе, број наставника, академске титуле и начин предавања.

Творци и професори београдске Велике школе су по свему судећи комбиновали предмете Ratio educationis 1777 и Ratio educationis 1806. Већ на први поглед је уочљиво да  су и предмети филозофског студија са краљевских академија, у  упрошћеном облику,  дати у програму прве и делом друге године Велике школе. Историја, општи земљопис (географија), рачуница и геометрија (математика), који покривају целу прву и пола друге године Велике школе, заузимају највише простора (уз филозофију) и на филозофским студијама краљевских академија у Угарској. Листу правних предмета на београдској Великој школи (1808 - 1813) су чинили: на другој години статистика Србије, стилистика и географско – статистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пољске, Аустрије и Турске; на трећој години стилистика, географско – статистичка историја поменутих држава, међународно право, државно право, кривично право и „начин суђења криминалног“. Анализа показује да укупно време посвећено правним предметима је износило једна и по година, од укупно три године.

Из истраживања дужине трајања наставе произилази да се трогодишња настава на Великој школи бројем сати веома приближавала четворогодишњем трајању студија на угарским краљевским академијама, односно година и по слушања правних предмета на Великој школи двема годинама правних студија на овим академијама.

Број професора. Мали број наставника на Великој школи је условио разредни карактер наставе. Од септембра 1811. године када је отворен, највероватније, и трећи разред, сваки од разреда има свог наставника – дакле, укупно три наставника. Оскудицa професорског кадра владала је и на краљевским академијама, о чему сведочи стање на загребачкој Краљевској правној академији. Но слично је стање на Универзитету, доцније Лицеју у Грацу - од почетка рада Правног факултета 1778. године, као и за време правног одељења Лицеја (од школске 1782/1783. до 1810/1811. године), постојала су само два професора.

Академске титуле које су се добијале. Ни београдска Велика школа (1808 – 1813) ни краљевске академије, ни лицеји у Хабзбуршком царству, нису давали академске степене бачелора (baccalaureat), магистра и доктора, јер је њихова суштина била оспособљавање за државну чиновничку службу.

Начин предавања. Био је готово исти, јер су професори који су предавали на београдској Великој школи били студенти краљевских правних академија или Правног факултета Универзитета у Пешти, где „се ниво правне подуке може објаснити апсолутистичком високошколстом политиком, пошто је диктирање и понављање уџбеника а не обрада и развијање мисли била владајућа дидактичка метода“.

 

Из свега произлази да је модел образовања, и нарочито правничког, примењен у београдској Великој школи (1808 – 1813) био је унеколико модификован систем са краљевских академија угарских земаља Аустријског царства прописан у Ratio educationis 1777 и Ratio educationis 1806. Сличан систем се примењивао и у другим деловима Аустријског царства. Тамо постоје лицеји са ограниченим програмом студија, који обухвата најпре двогодишње филозофске, а потом двогодишње правне студије (као и теолошке, понегде и медицинске). Овај образовни систем уводи Јозеф II, ревносни настављач политике просвећеног апсолутизма своје мајка, царице Марије Терезије, у намери да створи способно и лојално државно чиновништво, подређујући том узвишеном циљу целокупан наставни план. Намере родољубивих И. Југовића, М. Радонића, Л. Воиновића, професора београдске Велике школе, биле су исте – бившем Београдском пашалуку, тада већ Србији, створити „велико учебно заведеније“, које ће давати способне и привржене чиновнике неопходне уређеној државној власти.

Најбољу потврду да је београдска Велика школа (1808 – 1813) имала ранг који су имале краљевске академије у угарским земљама Хабзбуршког царства пружају речи савременика. Истакнути професор Велике школе Лазар Воиновић у рукопису предавања „Свеобште гражданско земљеописаније – географија“ је записао: „Све ове науке предају се јуности учебним заведенијам која от две струке јесу: једна су висока, а друга мала; прва  називају се всеучилишта и академије, а друга зову се училишта нижа.“

Полазници Велике школе, Вук Караџић и Л. Арсенијевић Баталака, јасно говоре о малим школама и овој Великој школи, зато се тешко може спорити да професор те школе, кад говори о „учебним заведенијам“ која „јесу висока“, подразумева под њима и Велику школу, како јој и само име говори.

Због свега тога могло би се рећи, почетак рада Универзитета у Београду, а поготово његовог Правног факултета, треба везати за београдску Велику школу (1808 – 1813), јер је направљена по моделу вишег, и нарочито вишег правничког, образовања у Хабзбуршком царству.

Ето доброг разлога да се годишњице постојања Правног факултета у Београду, а са њиме и Универзитета у Београду везују за почетак рада Велике школе, дакле за 1 / 13. септембар 1808. године.