Даме и господо,

Колегинице и колеге,

Поштовани пријатељи,

Драги гости,

Сме ли 2008. година и свака наредна година заборавити 1808. годину, као што су то у доброј мери учиниле године пре ње?

Година 1804. – рађање модерне српске државе – први српски устанак Карађорђа и његових устаника за ослобађање од скоро пет векова ропства под Отоманском империјом. Већ 1808. године оснива се Велика школа у Београду, која је представљала ембрион високошколског образовања у Србији: имала је велики углед, јер је на њеном челу стајао први министар просвете (именован Карађорђевим указом 1811. године) и један од најумнијих људи тог времена – далековиди Доситеј Обрадовић, човек који је донео европске образовне идеје и европске вредности у Србију, тако да је њена концепција у многоме одражавала европске узоре. На Великој школи је постојала трогодишња настава, која је значајним делом обухватала и правничко образовање (са елементима високошколског): упоредно право, домаће државно право, међународно право, кривично право и судски поступак. Један од ученика Велике школе био је и Вук Караџић, творац српске азбуке, српског писма, правописа и речника.

Година 1838. – рађање Лицеја, прве српске високе школе у Крагујевцу, срцу Србије, тада престоници, у оквиру кога се годину дана касније (1839.) издваја Правно одељење.

Говор Декана Правног факултета проф. др Мирка Васиљевића на свечаној академији Просветитељска мисија Доситеја Обрадовића 28. маја 2008.

 

Година 1841. – Београд постаје нова престоница Србије и исте године се премешта и Лицеј у Београд са Правним одељењем. Отуда се 1841. година узимала као година оснивања Универзитета и Правног факултета у Београду. Када је 1841. г. формиран Лицеј у Београду, по угледу на Цариградски универзитет, сачињавали су га у почетку Правословно (правно) одељење и Филозофско одељење. Занимљиво је да се на Правословно (правно) одељење могло уписати тек након завршене две године студија на Филозофском одељењу, што јасно говори о значају који је држава придавала правним студијама од самог њиховог почетка.

Дугогодишњим лутањем у одређивању године утемељења свог најстаријег универзитета Србија је потврдила саму себе: поносна и правдољубива, али истовремено несигурна и нестабилна. Коначна одлука Универзитета у Београду да себи не ускрати неоправдано 33 године постојања и везивања традиције за Доситејеву Велику школу из 1808. године, а тиме и Правног факултета као његове најстарије чланице, те напуштање везивања традиције за 1841. годину као годину премештања крагујевачког Лицеја у Београд, логична је последица две чињенице: 1) да ниво студија на Лицеју из 1841. године није био виши од нивоа Велике школе 1808. године и 2) такође да ниво студија година за које су водећи европски правни факултети везали своју традицију није био виши од таквог студија Велике школе 1808. године.

Отуда, двеста година Универзитета у Београду и тиме и Правног факултета као најстарије чланице, у држави која није била миљеник историје не ветровитом Балкану, завређује пажњу и поштовање. Ово тим пре што традиција ове институције скоро да се поклапа са традицијом модерне државе Србије, која је 2004. године прославила 200. годишњицу, што је свакако један од ретких примера у модерној историји државе и права. Свесни смо ипак да је то далеко од традиције универзитета срећнијих земаља, којима је историја била наклоњенија, тако да имају вишевековне универзитетске центре, попут Болоње, Оксфорда, Кембриџа, Сорбоне, Монпељеа, Упсале, Прага, али смо такође свесни да смо старији од једне Софије, Букурешта, Братиславе, Трста, Токија, као и да смо вршњаци Атине или Цириха.

Правовремено заснивање Правног студија одмах након стварања модерне Србије, омогућило је Србији да буде четврта европска земља која је не тако дуго после Француске (1804, Code civile) и Аустрије (1811, Грађански законик) и Холандије (1838.) донела свој Грађански законик (1844.). Тиме је Србија, као и њен Правни факултет, одлучно закорачила ка висинама.

Од три професора и девет ученика-студената, Правни факултет досегао је данас размере факултета са највише наставника и сарадника, као и студената, у европским и светским размерама. Развојна линија каткад се буром историјске матице на кратко прекидала, након чега се Факултет опет снажно усправљао и јачао. Данас, 200 година од оснивања, језиком статистике, Правни факултет у Београду изгледа овако: 110 наставника и сарадника, близу 50.000 дипломираних студената (данас у просеку годишње дипломира око 600 студената, што чини око 1/3 од уписаних), ишколованих 850 доктора науака и 1.150 магистара наука, располаже са библиотеком која поседује око 200.000 књига и часописа и спада међу богатије стручне библиотеке у ширем региону Балкана (неке од књига су прави раритети, попут издања Јустинијанове кодификације из XVII века). Осам председника и потпредседника Владе Србије били су професори овог факултета, а њих 15 министри; 19 професора овог факултета били су или јесу академици, а њих 15 ректори Универзитета у Бео­граду.

Плејада професора уграђивала је себе од оснивања до данас у интегритет ове институције. Посебно је било важно да већ од оснивања у њеним амфитеатрима буду професори који су се школовали на престижним европским универзитетима са снажном репутацијом. Тако су се уносили у младе нараштаје европски дух и идеје, што је свакако утицало да Србија у оба светска рата буде на страни сила победница. Беч, Будимпешта, Берлин, Лајпциг, Париз, Женева и други значајни европски универзитети школовали су велика правничка пера тадашње Србије: Јована Стерију Поповића, Глигорија-Глигу Гершића, Стојана Новаковића, Бранислава Нушића, Аћима Чумића, Миленка Веснића, Косту Куманудија, Андру Ђорђевића, Слободана Јовановића, Михаила Илића, Ђорђа Тасића, Живојина Перића, Теодора Тарановског, Александра Соловјева, Божидара Марковића, Михаила Константиновића, Борислава Благојевића, Милана Бартоша, То­му Живановића, Мехмеда Бегови­ћа, Јована Ловчевића, Радомира Лукића и многе друге. Од Европе су учили, али су Европи и враћали многи професори овог факултета, као гостујући професори водећих универзитета: Сорбоне, Оксфорда, Кембриџа, Болоње, Единбурга, Граца, Рима, Париза, Москве, Женеве, Атине, Прага.

Правни факултет Универзитета у Београду је пружио изузетну професионалну помоћ у оснивању и стасавању бројних млађих правних факултета у Србији (Ниш, Нови Сад, Приштина, Крагујевац) и бившој Југославији (Скопље, Подгорица, Сарајево, Мостар, Сплит, Бања Лука, Источно Сарајево).

На путу Србије ка европским интеграцијама Правни факултет Универзитета у Београду жели да буде активни чинилац изградње хармонизованог права са правом ЕУ, правног уређења тржишне и модерне конкурентске привреде, демократске државе која поштује људска права, владавину права и вредности међународног правног поретка. Правни факултет Универ­зитета у Београду жели укључивање целовите Србије у ЕУ и своје академске заједнице у европски образовни простор, на основама трасираним Болоњском декларацијом, коју схвата и примењује као скуп универзалних принципа и путоказа, а не као догму и императив, имун од критичког виђења, као обележја науке и научних принципа.

Правни факултет Универзитета у Београду у години своје 200-те годишњице, добио је и формалну легитимацију за такве аспирације – националну државну акредитацију/лиценцу, као први факултет друштвених наука у Србији. Први у оснивању и први у акредитацији, што га легитимише да поставља високе стандарде наставе и науке и да захтева њихово беспоговорно поштовање. Само је то пут за улазак у европску универзитетску заједницу, само је то пут за афирмацију права и владавину права и правну сигурност.

Данас када Србија по ко зна који пут у својој бурној историји бије битку за очување свог територијалног интегритета, али не више светлим оружјем, већ знањем и дипломатским умећем, наша је обавеза да се, посебно и у поводу 200 годишњице Универзитета у Београду, који своју традицију баштини на Доситејевој Великој школи, на примерен начин одужимо, што овом академијом и чинимо, човеку просвећеном патриоти, човеку који је повезао векове и премостио културе и чија луча просветитељства не сме никад бити угашена, као што не сме никад бити заборављено његово подстицање националне свести посебно са „Востани Сербије!“ Доситеја се, дакле, треба сећати и ове и следеће и сваке наредне године, како би нас то сећање увек опомињало да боље разумемо ко смо, шта смо и куда идемо, како би нас то сећање увек опомињало да наш појам Европе није лонац за топљење нација и култура у безобличну масу без боје и укуса, као што то данас желе неки корифеји нашег европејства. „Лежи и лежати ће довека у ропству један народ којега срце не зна шта је национални понос“ – вечит је незаборав његових речи! Дакле, наша Европа је Европа нација, просвећених и самосвесних, Европа различитих култура поносних на своју посебност, Европа нација морала и слободе.

Двадесет први век је век знања. Нема квалитетног знања без квалитетног образовања, за шта је у Србији поред хируршког реза за одстрањивање канцерогеног ткива потребно обезбедити и значајнија буџетска издвајања. Јер, како нас поучи јеврејска пословица: „тамо где нема хлеба нема ни образовања, а где нема образовања нема ни хлеба“!

Проф. др Мирко Васиљевић