СЕДАМНАЕСТИ СУСРЕТ ПРАВНИКА У ПРИВРЕДИ СРБИЈЕ

(Врњачка Бања, 14-16. мај 2008. године)

 

            СЕДАМНАЕСТИ Сусрет правника у привреди Србије одржан у Врњачкој Бањи од 14. до 16. маја 2008. године, са темом «КОРПОРАТИВНО УПРАВЉАЊЕ», у присуству око 700 учесника (правника из привреде, правосуђа, управе и других организација), уз учешће око 90 референата из земље и из Немачке, Словеније и Републике Српске усваја следеће

 

 

П О Р У К Е

 

1.                          Корпоративно управљање нова је парадигма почетка двадесет првог века, као што је то била приватизација крајем двадесетог века. Отуда добро уређење свих релевантних питања везаних за корпоративно управљање, као и добра примена таквог уређења, претпоставка је стабилне и ефикасне економије. Првенствени интерес власника (акционара) за добро корпоративно управљање у условима одвојености својине и управе, није и искључиви интерес, те је у уређењу овог феномена и његовом функционисању потребно водити рачуна и о другим конститутивним корпоративним интересима: интерес управе, интерес запослених, интерес акционара, интерес поверилаца, интерес државе и интерес саме компаније као sui generis interes, а не синтеза других појединачних интереса. Правници у привреди Републике Србије су јединственог уверења да добро корпоративно управљање претпоставља: 1) економичну државну регулативу, 2) флексибилну државну регулативу, 3) развијен систем алтернативне регулације (модел-закони, подзаконски акти, регулатива регулаторних тела), 4) добру корпоративну праксу, 5) стабилну, ефикасну и предвидљиву праксу судова, 6) бржу реакцију права на развој технике и 7) бржу реакцију права на промене у окружењу. Само је ово пут ка решавању познатих тзв. агенцијских проблема корпоративног управљања у ужем смислу (управљање корпорацијама): сукоб интереса акционара и управе, сукоб интереса већинских и мањинских акционара и сукоб разноврсних носилаца интереса (ризика) у једној корпорацији (компанији).

 

2.                          Правници у привреди Републике Србије су уверења да је важно правило доброг корпоративног управљања поштовање правила заштите

конкуренције, која се ни у ком случају не повређују државном помоћи малим и средњим предузећима, коју треба подстицати. У том смислу указују на недозвољиве недостатке важећег Закона о заштити конкуренције, као и Закона о општем управном поступку. Правна сигурност и владавина права ипак захтева да се право поштује у деловању свих институције, како би оно сачувало свој ауторитет, без обзира на уверење да је потребна озбиљна ревизија регулативе заштите конкуренције. Како би се унапредила својеврсна корпоративна култура заштите конкуренције и доброг корпоративног управљања очекује се да на овом плану, свако у свом домену, да одговарајући допринос: Комисија за заштиту конкуренције; привредне коморе и њихова гранска удружења, која не смеју служити као статусни оквир за картелне споразуме; медији својим одговорним и професионалним написима, који претпостављају одговарајућу струковну упућеност, како не би били у служби политике или наручиоца; судови, својом ефикасношћу и заштитом права и правне сигурности, како у својој форми тако и у својој суштини, посебно на плану недозвољиве ретроактивне примене закона на привредне субјекте. На овом плану потребно је учинити озбиљне напоре у едукацији судија, пословне јавности и посебно специјализацији младих за рад на овим пословима. У том смислу незаобилазна је и улога струковних удружења и њихове мисије, чији се интегритет не сме нарушавати негирањем потребе за јавним расправама на ову и друге струковне теме, без чега би она изгубила смисао постојања. Коначно, указује се да надлежност за решавање спорова из права конкуренције ни у ком случају не може бити домен Вишег трговинског суда, већ управних судова или перспективно и посебних судова, као што је то већ пракса неких земаља.

 

3.                          Правници у привреди су уверења да у нашој земљи још увек нису обезбеђене све претпоставке политичке стабилности за правну сигурност, као и да је углавном обезбеђена само прва правна претпоставка: довољан квантитет права. Ипак, ово се не може констатовати за друге две опште претпоставке правне сигурности: објективан квалитет права и објективна примена права. Објективан квалитет права није могуће обезбедити без транспарентнијег поступка доношења нових закона, уз веће укључивање стручних и научних институција, независних експерата, активнију улогу привредних комора у поступку доношења закона који се тичу привреде, као и уз постепено развијање институције ауторства предлога нацрта закона, која би појачала одговорност, професионализам и квалитет закона. Објективну примену права могуће је обезбедити само уз дизање прага одговорности праву и јачање професионализма судства и управе, уз неговање механизама за обезбеђење истинске независности судства од политичке власти, али и од економске власти, као и неговање култа права и својеврсне културе судске независности, као подкултуре правне културе. Обезбеђење системских претпоставки за ово укључује свакако и завршетак реформе правосуђа, оснивање недостајућих судова, растерећење судова, развој алтернативних начина решавања спорова (арбитраже, медијације, мирења, избраних судова и слично).

 

4.                          Правници у привреди истичу да добро корпоративно управљање налаже унапређење заштита уговора (поред заштите својине) као основног правног инструмента промета права, како у случају кад су уговорне стране јавноправни субјекти, тако и у случају кад су то приватноправни субјекти. Потреба унапређења заштите уговора (као и својине) актуелизује се посебно у условима промене карактера права које уређује пословне односе, које све више излази из законске сфере и улази у сферу аутономне регулативе («меко право»), што подстиче тржишне односе и предузетништво, а у условима недовољне заштите уговора i svojine отвара простор за бројне злоупотребе и неповерење озбиљних инвеститора.

 

5.                          Правници у привреди наглашавају потребу већег изучавања и познавања и међународних прописа, међу којима за пословне односе има посебан значај Бечка конвенција о уговорима о међународној продаји робе, коју наши струковни и пословни људи недовољно познају, посебно са становишта наших објективних потреба, а судови и арбитраже недовољно примењују. Уз то, посебно се истиче потреба објективне примене и познавања и домаћих прописа и прописа ЕУ о унификацији међународног приватног права, као и процесних прописа и прекограничних спајања друштава капитала. Констатовано је да у примени ових прописа постоје још увек бројна отворена питања, како у теорији, тако и у пословној и судској пракси. У сваком случају, унапређење прописа у овим и другим областима међународне пословне сарадње стална је потреба, како исти не би били антиинвеститорски, каткад и сумњиве уставне валидности и како би били увек у функцији заштите општег интереса и тиме и појединачног интереса који се поклапа са тим општим.

 

6.                          Правници у привреди оцењују добром праксом доношење нових Стандарда (Кодекса), попут Кодекса пословне етике и Кодекса Корпоративног управљања Привредне коморе Србије и захтевају јачање тог процеса, будући да аутономна регулатива више одговара потребама привреде за флексибилношћу од посебних закона који се често доносе за регулисање појединих правних института без посебне потребе. У том контексту чини се ипак да је сазрело време за регулисање у новом Грађанском законику који се припрема, а не у низу посебних закона, неких довољно афирмисаних уговора, попут лизинга, франшизинга, факторинга.

 

7.                          При доношењу нових прописа мора се више водити рачуна о домаћој правној традицији и континенталној школи права, без обзира на потребе хармонизације нашег права са правом ЕУ, које и само настоји да се одбрани од непотребног трансплантирања англосаксонског права у континентално право. У овом погледу оцењује се значајним улазак у поступак доношења Грађанског законика Србије, који би требало да створи правни споменик трајније вредности, који диже nivo правне свести и правне културе и врши утицај на окружење, чиме се показује и одлучност државе да се престане са поступком доношења прописа за једнократну употребу, који не остављају трага у српској правној мисли и доприносе правном хаосу и нереду.

 

8.                          Правници у привреди се залажу за јачање свих форми правне едукације ради дизања општег нивоа правне културе, као својеврсне субкултуре, чије обележје мора бити култура примене права, а не својеврсна «култура» изигравања закона или тражења пута за непримену закона. У том контексту, наглашава се и посебна потреба развоја едукације из области корпоративног управљања, стечајног права, права хартија од вредности, права конкуренције, берзанског права, стечајног права, права пословне етике, компанијског права, права ревизије и рачуноводственог права.

 

9.                          Правници у привреди указују на потребу бржег заокружења процеса приватизације уз комплетирање недостајуће регулативе и институција, као и уз давање више простора креацији стратешких партнерстава у односу на досадашњу праксу. Указује се да у области приватизације и даље постоје бројна отворена правна питања (raskid ugovora o privatizaciji, odgovornost kupca za prouzrokovanu štetu nakon raskida ugovora, sredstva obezbeđenja odgovornosti kupca po ovom osnovu, privatizacija i sukcesioni sporazumi i slično), која су у доброј мери последица некомплетне регулативе, нејасно дефинисане правне природе уговора о продаји капитала и имовине (управноправни или грађанскоправни уговори), прешироке интервенције Владе подзаконскоm регулативom и честој супротности те регулативе са законском (посебном у сфери приватизације или уопште у уговорној сфери).

 

10.                      Правници у привреди и овог пута истичу нетолерантне недостатке Закона о стечајном поступку, који се не могу попунити тумачењем права и ставовима судова. Наглашава се да је, између осталог, посебно важно да се боље уреде следећа питања: разграничење надлежности стечајних органа и у том контексту посебно позиција скупштине поверилаца, могућност поништаја незаконите одлуке скупштине поверилаца и одбора поверилаца, реорганизација у предстечајном поступку, измене и допуне стечајног плана, природа стечајног плана (уговорна или не), стављање назнаке у пословном имену стечајног дужника „у стечају-банкротству“ или „у стечају-реорганизацији“ и слично.

 

11.                      Правници у привреди се залажу за прихватање европског социјалног модела као дела европске културе рада, који полази од концепта државе социјалне правде, као и концепта друштвене одговорности предузећа (компанија).

 

12.                      Правници у привреди указују на бројне недостатке и противречности Закона о раду, кад се ради нарочито о индивидуалним људским правима, која захтевају највиши степен законске и судске заштите, за шта су у таквим околностима недовољни изгледи, те је потребно њихово
уклањање, како би се обезбедила и индивидуална правна сигурност и заштита сигурности капитала од неизвесности које радни спорови носе са собом. Доношење посебног Закона о штрајку и Закона о савету запослених показује се ургентном потребом.

 

13. Правници у привреди указују да развој науке и технологије омогућује лакше и брже искоришћавање права интелектуалне својине и злоупотребу тих права, што угрожава права стваралаца и тиме друштвене заједнице, чиме се намеће потреба јачања практичне заштите права интелектуалне својине, без чега није могуће очекивати пријем у ЕУ и Светску трговинску организацију. Предлаже се, отуда, формирање посебног националног Савета за заштиту права интелектуалне својине, састављеног од познатих професионалних стваралаца из свих области интелектуалног стваралаштва, који би имао саветодавну улогу у зашити ових права, као и улогу предлагача унапређења регулативе и праксе заштите ових права. У основи, правници у привреди констатују да наши прописи из сфере интелектуалне својине не заостају за компаративним стандардима и на задовољавајући начин уређују заштиту инвеститора у овој области, али је потребно унапређење праксе њихове примене, како би се штете због неовлашћеног коришћења интелектуалних добара свеле на разумну меру, с обзиром на то да се ова појава нигде у свету није у потпуности искоренила.

 

14.   Правници у привреди се залажу за даље унапређење система пореза у циљу подстицања запошљавања и инвестирања (реформисање пореза на зараде и повезаних доприноса, увођење синтетичког пореза на доходак грађана, преиспитивање система уређења пореза на капитални добитак у трговини хартијама од вредности, доследност и стабилност пореских ослобађања и подстицаја и слично). Потребно је и озбиљно реформисање пореске администрације и већа транспарентност пореског законодавства и поједностављивање администрирања порезима, како би се, између осталог, унапредила ефикасност, смањила евазија пореза и корупција.

 

15.  Правници у привреди указују да и нова посебна статусна регулатива финансијских организација својим неадекватним уређењем односа са општом регулативом акционарских друштава значајно и недозвољиво угрожава њихову правну сигурност, као и сигурност њихових акционара и корисника њихових услуга. У вези с овим посебно је указано на некритички развој праксе мешања поверилаца у аутономију корпоративног управљања привредних субјеката путем тзв. рестриктивних кредитних клаузула, те је потребно да такви пословни уговори буду што транспарентнији, да акционари буду о њима упознати пре закључења и да на њих дају неку форму сагласности. Такође, код ових институција посебно, а у одређеној мери и уопште, запажена је појава недовољне заштите мањинских акционара, правних или физичких лица, посебно непрофесионалаца, што води лошој пракси корпоративног управљања, чија потребна аутономија води класичним злоупотребама права већине, при чему не треба не истаћи и присутне појаве злоупотребе права мањине. И једна и друга злоупотреба руше потребне стандарде корпоративног управљања и на њиховом откривању и спречавању свак треба да преузме свој део професионалне одговорности, како уместо струке на овој сцени, што је чест случај, не би били политичари, самозванци или људи из разних „структура“ са насушном потребом етикетирања са политичким мотивацијама или личним фрустрацијама, политичке потребе или било шта друго што није у служби права и заштите инвеститора.

 

16.  Правници у привреди упозоравају да наши прописи из сфере заштите потрошача не задовољавају наглашену потребу за делотворном правном заштитом у овој области. Потрошачко законодавство би требало унапредити имајући у виду достигнути степен развоја заштите потрошача у упоредном праву и пракси. Унапређењу заштите потрошача свакако би допринело уграђивање минимума стандарда такве заштите у нови Грађански законик Србије, полазећи од којих би био донет нови Закон о заштити потрошача. У том контексту указује се и на потребу посебног регулисања и уговора о потрошњи, како би се унапредила заштита крајњег купца (правног или физичког лица за своје потребе) у односу на трговца (продавца), посебно и увођењем обавезе обавештавања таквог купца од стране трговца са одговарајућом имовинском одговорношћу.

 

17.   Правници у привреди позивају све посленике своје професије да у свом професионалном раду и јавном иступању не нарушавају дигнитет правничког образовања и правничке струке, као и професионални и лични интегритет, те да за расправе о струковним темама користе струковне а не политичке или медијске трибине, чиме и сами доприносе урушавању начела правне државе и владавине права, чијој светости не смеју претпоставити било који други интерес.

 

ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА

проф. др Мирко Васиљевић