Prof. dr Dragoš Jevtić (1932-2008)

 

 

U danima produženih uskršnjih praznika, obeleženih tipičnim prolećnim vremenskim prilikama, kakvih u Beogradu dugo nije bilo, i ustalasanom političkom scenom - nas zaposlene na Pravnom fakultetu, njegove nekadašnje studente i brojne prijatelje zatekla je tužna vest. Tiho i bez najave, reklo bi se na svoj način, napustio nas je profesor Dragoš Jevtić.

Rođen 1932. godine, Dragoš Jevtić je od detinjstva bio povezan sa Fakultetom preko svog oca Dušana, jednog od naših uglednih profesora. Posle završenih studija i trogodišnjeg angažmana na Institutu društvenih nauka, 1962. godine izabran je za asistenta Pravnog fakulteta na predmetu Istorija države i prava, i tako došao u sredinu u kojoj će provesti ceo svoj radni vek, do penzionisanja 1999. godine u svojstvu redovnog profesora ove nastavne oblasti.

Svako ko provede decenije života i rada u jednoj ustanovi ostavi u njoj neizbrisiv trag svog prisustva. Kada je reč o nastavnicima Univerziteta, to je najpre pisani trag, njihov doprinos razvoju naučne discipline i unapređenju nastave na polju kojem su posvetili svoje napore. I naučno-istraživačko delo profesora Jevtića je ugrađeno u našu pravno-političku istoriografiju, a njegovi priručnici su i danas aktuelna nastavna sredstva na našem Fakultetu. Ali, to nije jedino, a čini se ni najvažnije, po čemu ćemo ga pamtiti. Više nego kroz precizne retrospektive koje se oblikuju sa vremenske distance, on će ostati u živim slikama naše zajedničke svakodnevice. U tim slikama Dragoš Jevtić je iznad svega dobar čovek, odani prijatelj, brižni i predani učitelj.

Tek sada, kada se osvrnemo unazad, postajemo svesni njegove nesvakidašnje radne energije. Iako krhkog i osetljivog izgleda, koji je svedočio o njegovom uvek nepouzdanom zdravlju, Dragoš je tokom čitavog radnog veka nosio nesrazmeran teret nastavnih obaveza. Godinama je bila redovna pojava da rukovodi vežbama za desetak grupa studenata, a jednom prilikom je zabeleženo da je takvih grupa bilo trinaest. Nije bilo neuobičajeno da u takozvanim udarnim ispitnim rokovima kroz njegov kabinet prođe hiljadu studenata. Ponekad bi usput napomenuo da toliki teret dovodi u iskušenje njegove snage, ali nikada nije preduzimao korake da da ga se oslobodi. U tome je imalo udela njegovo, pomalo starovremsko, osećanje dužnosti, ali je svakako važnija bila njegova ljubav prema studentima i želja da izađe u susret njihovim očekivanjima. Bio je jedan od najomiljenijih predavača i ispitivača, koji je retko i nerado davao negativnu ocenu, a uvek pokazivao razumevanje za probleme studenata i ohrabrivao ih kada bi posumnjali u svoje mogućnosti. Sve kolege će pamtiti kako je, posle napornih ispitnih rokova, pokazivao oduševljenje trudom koji su studenti uložili da bi savladali ispitnu materiju. To je moglo - i nije moralo da bude - odraz stvarnosti, ali je nesumnjivo bilo izraz njegove duboke humanosti.

Taj humanizam, dobronamernu volju da prašta i zanemari ljudske slabosti a istakne vrline, Dragoš Jevtić je pokazivao i u odnosima sa kolegama. Njegovo gotovo uvek vedro raspoloženje i blago šaljivi ton u svakodnevnim kontaktima kao da su bili imuni na povremeno sumorne oklonosti života i rada na Fakultetu. Slučajni susreti u hodnicima uvek su bili obeleženi njegovom željom da porazgovara o onome što je sam smatrao najvažnijim - o zdravlju, o porodici, o prijateljima. On je bio svestan činjenice da Fakultet nije uvek idilična sredina, da je rad na njemu često opterećen nesporazumima, sukobima i frustracijama. Ipak, ta vrsta aktuelnosti nikada nije bila tema njegovih razgovora. On ih je, po svemu sudeći, smatrao prolaznim i u krajnjoj liniji bez uticaja na trajne vrednosti i značaj kuće u kojoj zajedno radimo i provodimo najveći deo svog života. 

Zato će svima koji su ga poznavali ime Dragoša Jevtića uvek ostati povezano sa osećanjem razumevanja, srdačnosti i blagosti, ukratko sa njegovom ljudskom dobrotom. Zato će on zauvek ostati naš Bucko.