SVETOSAVSKA   BESEDA 

 

Rastko Nemanjić, sin velikog župana Stefana, osnivača loze Nemanjića, daleko pre cara Lazara odlučiti će se za carstvo nebesko. Ostavivši Humsku oblast koju mu je otac poverio na upravu, i odrekavši se dostojanstva udeonog kneza, uputi se na Svetu Goru, gde se postriga u blizini ruskog manastira Pantejlemona i dobi monaško ime Sava. Uskoro mu se pridruži i otac, sada već monah Simeon, koji u svojoj dubokoj strarosti naumi da sa svojim sinom učini još  jedno veliko pregnuće. Zajedničkim snagama počeše da podižu Hilandar, što je predstavljalo ne samo bogougodno delo, već je istovremeno imalo poseban politički i kulturni značaj. Svojim bogatsvom Nemanjići su prethodno pomagali obnavljanje mnogih manastira na Svetoj Gori, a kao uzdarje dobiše od vizantijskog cara dozvolu da na toj posvećenoj zemlji mogu i Srbi da zasnuju svoj duhovni dom. Sa podizanjem Hilandara, Srbi se pridružuju drugim pravoslavnim narodima koji su to već imali: Grci, Rusi, Bugari, Gruzijci. Simeon je poživeo taman toliko da vidi završetak gradnje crkve posvećene Vavedenju presvete Bogorodice, ali je tek predstojao najveći posao.

On je pao na pleća mladog, ali otresitog i sposobnog monaha Save. Za obavljanje službe božije bile su neophodne brojne crkvene knjige, pravila o životu monaha (tzv. tipici), trebalo je organizovati podučavanje mladih ljudi isposničkom načinu života, pribaviti mnoštvo svetih ikona, oslikati hilandarske zidove freskama itd. Pored toga, Sava je za svoje potrebe izgradio u svetogorskoj prestonici Kareji (po našem Orahovica) isposničku ćeliju, u kojoj je provodio dugo vremena u samoći, najstrožem postu i molitvama, a koja će po slavi potom stati uz rame Hilandaru. Posvetio ju je svome patronu sv. Savi Jerusalimskom, velikomučeniku palestinskom iz četvrtog veka, čije je ime i sam  uzeo. Sava je monaški život organizovao tako dobro da su berićetni plodovi ubrzo pristigli. Iz Srbije su pohrlili mnogi mladići željni da postanu braća hilandarci, i uskoro će ih biti skoro stotinu. Bogosluženja su se vršila na srpskom, prevođene su liturgijske knjige na ovaj jezik, a domaći majstori i slikari su se pridružili grčkim, i zajednički isklesali i oslikali Bogorodičin hram i njene ikone.

Sava Nemanjić potom odlazi do Carigrada kako bi se već stečena prava manastira još jednom potvrdila zlatopečatanim carskim poveljama, ali i bila dopunjena novim povlasticama i poklonima u vidu zemljišnih poseda i napuštenih crkava. Time Sava uveliko nagoveštava svoj diplomatski dar i umeće da se za nešto izbori blagom rečju i pameću. Potom pristupa normativnom poslu, za koji nije bio ništa manje darovit. Uobličuje pravila monaškog života, prvo u isposničkoj ćeliji čiji je bio ktitor, sastavljanjem Karejskog tipika, a potom u samom Bogorodičinom manastiru, putem Hilandarskog tipika. Ti dokumenti su neka vrsta monaških "ustava" koji precizno uređuju organizaciju života u ovakvim zajednicama, način upravljanja, molitve, ishrane, posta itd. Međutim, uz Hilandarski tipik monah Sava pridodaje i kratak životopis svoga oca, tekst koji će kasnije preoblikovati u "Žitije svetoga Simeona", čime se potvrđuje i njegov spisateljski talenat. Ovim spisom on utire put nastanku srednjovekovne književnosti u Srba. Po Hilandarskim kelijama prepisuju se ne samo crkvena dela, već i notni zapisi, medicinski zbornici, spisi o graditeljstvu, slikanju fresaka i ikona i sl. Tako Hilandar postaje ne samo centar verskog života srpskog naroda, već se preko njega i u samoj Srbiji ostvaruje snažan uticaj u sferi književnosti, umetnosti i pravnog umeća. 

Sve navedeno Sava je postigao, a da i dalje nije stekao nijedno dostojanstvo u monaškoj hijerarhiji. Razlog za to je bila njegova mladost, jer se po kanonskim pravilima, trideseta godina života uzimana kao granica za uvođenje u zvanje đakona, zatim jeromonaha, a tek potom se mogao kaluđer proizvesti za arhimandrita. Ni tu nije bio povlašćen, pa je tek kada su mu zakonite godine to dopustile, stekao u Solunu zvanje arhimandrita.     

Posle smrti Stefana Nemanje (1200.) dolazi do sukoba između braće: Vukan nezadovoljan očevim amanetom da ga u svetovnoj vlasti zameni mlađi sin Stefan Nemanjić, pokuša pomoću Ugara da ukloni svoga brata, ali će Stefan, uz pomoć bugarskog cara, povratiti vlast u Srbiji. Međutim, bratoubilački građanski rat teško je opustošio Srbiju i ostavio dubokog traga u političkoj sudbini njihovih učesnika. Kada su se braća Vukan i Stefan, što milom što silom,  priveli pameti i međusobno izmirili, trebalo je učvrstiti krhki  sporazum i obezbediti poštovanje zadate reči. Zato se odlučiše da pozovu Savu da sa moštima njihovog oca dođe u Srbiju i nad njima "spasu otačastvo". Svečana povorka sa moštima sv. Simeona Mirotočivog stiže do Studenice u zimu 1206. godine, i na tom mestu ga položiše u novu grobnicu. Tu će počivati u vekovima koji dolaze.

Pošto je ostvario ono zbog čega je došao u Srbiju, Sava je poželeo da se  vrati u Hilandar. Međutim, Sveta Gora se našla pod vlašću krstaša (uključivanjem u tzv. Solunsku kraljevinu), i pod nagovorom svoje braće Sava je odustao od nameravanog povratka. On se usresređuje na oranizovanje monaškog života po svetogorskim uzorima u samoj Srbiji. Tada donosi Studenički tipik (1208), a njen starešina postaje upravo sam arhimandrit Sava. On obnavlja porušene manastire i započinje gradnju novih (Žiča), želeći da procesom hristijanizacija potisne još uvek jake paganske ostatke u verovanjima Srba. U svojim pregnućima on i ovoga puta daleko nadmašuje ono na šta bi ga obavezivalo arhimandritsko dostojanstvo. Sava svesrdno pomaže svome bratu u svetovnim poslovima, na obnovi uzdrmane države, pogotovo u pregovorima sa susednim vladarima.

Međutim, početkom 13. veka Srbiju zahvata kovitlac krupnih promena u međunarodnim odnosima, što će pred srpski narod doneti nova iskušenja, u kojim je Savina uloga bila najpresudnija. Vizantija, na koju su se Nemanjići do tada čvrsto oslanjali, zapada u tešku krizu posle pada Carigrada, i stvaranja krstaškog Latinskog carstva (1204.). Moćna država na Bosforu se raspada na nekoliko delova, od kojih su bile najveće dve oblasti koje su pretendovale da budu njeni naslednici: Nikejsko carstvo i Epirska despotovina. Pošto je u Nikeji boravio vaseljenski patrijarh, to je bilo presudno za odluku arhimandrita Save da upravo od njega zatraži izdvajanje srpskih episkopija koje su do tada bile pod ingerencijom Ohridske arhiepiskopije. Patijarh je dao pozitivan odgovor, a sa tim se složio i nikejski car, pa je 1219. godine zvanično proglašena njihova autokefalnost. Time je stvorena mogućnost da se u okvirima pravoslavne "vaseljene" osnuje posebna Srpska pravoslavna crkva. Za njenog arhiepiskopa su vizantijski car i patrijarh postavili Savu Nemanjića, i odredili da ubuduće to mogu činiti sami srpski episkopi, bez njihove saglasnosti. Sava je i ovoga puta veštom diplomatijom iskoristio prednosti koje su mu išle na ruku, i u surevnjivost između delova rasparčanog Vizantijskog carstva, postigao za srpski narod najviše što se moglo. Pošto je ustoličen za arhiepiskopa osamostaljene crkve, opet se našao na sličnom zadatku kao i u Hilandaru, a potom u Studenici. Međutim, sada je trebalo ustrojiti još veći i složeniji organizam nego što su skromne monaške zajednice u manastirima. Odgovor na taj izazov bio je dostojan jednog Save Nemanjića. On je prionuo na stvaranje najvećeg pravnog kodeksa koji će Srbi ikada imati.

Na povratku iz Nikeje prikupio je "knjige zakonske", bogoslužbene tekstove bez kojih nije mogla biti nijedna episkopija, kao i sve druge spise koji će biti sabrani u pravnom zborniku nazvanom Nomokanon ili na srpskom jeziku Zakonopravilo. To izričito Sava napominje u jednom od  završnih poglavlja:

"Pojaviše se na svetlost slovenskog jezika bogonadahnute ove knjige zvane Nomokanon, jer pre toga behu pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika. Ali sada pak zablistaše, tj. protumačene su i blagošću Božjom jasno sijaju, tamu neznanja odgoneći i sve svetlošću razuma prosvećujući, i od greha izbavljajući. Svaki pak učitelj, tačnije svaki episkop ili prezviter ili neki drugi sa učiteljskim činom, ako ove knjige ne upozna dobro, neće znati ni sam ko je. Ali ako pronikne u dubinu bogonadahnutih ovih knjiga, kao u ogledalu videće i sam sebe kakav je i kakav treba da bude, a i druge će poznati i naučiti. Izađe, dakle, na svetlost našeg jezika ovaj božanski spis".

Međutim, kao što i sam naziv ovog zbornika govori, u njemu Sava nije sabrao samo crkvena pravila, kanone, već i svetovne zakone (nomoi). Time je ovaj prvi srpski zakonodavac podario svome narodu norme kojima se utemeljuju pravni okviri novouspostavljene kraljevine. Srbija je to postala nešto ranije, proglašenjem Stefana Nemanjića za srpskog kralja 1217. godine. Ostaće upamćen kao "Prvovenčani" (prvokrunisani), mada je u srpskim zemljama titula kralja postojala i ranije, ali se odnosila samo na Duklju i Dalmaciju. Njegova intitulacija će, međutim, obuhvatati sada sve srpske zemlje, izuzev Bosne koja se već osamostalila. Dobijanjem od pape kraljevskog zvanja, dotadašnji veliki župan se u postojećoj hijerarhiji država i hrišćanskih vladara izjednačio sa ostalima, a srpskoj državi je na međunarodnom planu priznat suveren status. Ovim su izgrađena dva čvrsta temeljna stuba Nemanjićkog zdanja: jedan svetovni - kraljevski tron, i drugi duhovni -  crkveni tron. Uz pomoć njih je srpski narod čvrsto stao na sopstvene noge, utemeljio se među evropske narode i postao ravnopravni deo te kulture i civilizacije. Smešteni na sredokraći najvažnijih puteva, Srbi su tada predstavljali, kako Sava Nemanjić lepo reče: "istok Zapadu, a zapad Istoku". Doduše, realna ekonomska, politička i duhovna moć već odavno nisu bili obeležje rimokatoličke  Evrope, a Carstvo na Bosforu je zapadalo u krizu. Otuda se arhiepiskop Sava mogao usuditi da, po preuzimanju carskih insignija od pape, svoga brata Stefana kruniše u Žiči, i to po pravoslavnom obredu.

Nameće se jedna neminovna istorijska paralela. Skoro u isto vreme kada Sava Nemanjić stvara Zakonopravilo, u Engleskoj 1215. godine nastaje Magna Carta Libertatum, akt kojim se englesko plemstvo izborilo za ograničavanje kraljeve samovolje, i time uspostavilo klicu ideje parlamentarizma. Ova povelja je tako postala dragoceni deo evropske i svetske pravne baštine, Ipak, njegov obim se ograničava na svitak pergamenta, čiji sadržaj obuhvata uglavnom običajnopravne norme, izložene bez određene sistematizacije, a jezik na kome je napisan bio je latinski. Zakonopravilom Svetoga Save, međutim, srpski narod dobija sveobuhvatni pravni kodeks, ispisan na više od osam stotina stranica, sa numerisanim glavama i poglavljima, i to na svom jeziku. Srpski jezik time postaje oficijelni jezik dvorske kancelarije i svih državnih dokumenata. Prevodeći sa grčkog izvorni tekst Nomokanona, Sava ga je u mnogome menjao i nadopunjavao, pretvarajući ga u originalnu duhovnu tvorevinu. On je bio ujedno i jezikoslovac, jer je morao obogatiti književnim izrazima narodni govor, a pojedine termine je  verovatno i sam skovao, jer ih ne zatičemo u drugim srednjovekovnim spisima toga doba. Otuda nije ni čudo da se u tako obimnom tekstu skoro i ne mogu naći reči stranog porekla, prvenstveno grčkog. U Zakonopravilu "Srbin" je označen kao "svoj", za razliku od Romejca (tj. Vizantinca) čime se ističe samosvojnost i različitost od onih koji su Srbima uzor, ali se time opredeljuju i prema svim drugim hrišćanskim narodima, pogotovo pravoslavnim. Tu samobitnost mogli su da očuvaju jedino živeći pod okriljem svoje krune i po zakonima svoje Crkve.  

Ovim monumentalnim pravnim spomenikom ni u kom slučaju se ne okončava  istorija srednjovekovnog srpskog zakonodavstva. Naprotiv, na temeljima koje je stvorio Sava Nemanjić, nadograđuju se za nešto više od jednog veka nova zdanja, oličena u skraćenoj verziji Sintagme Matije Vlastara, zatim u tzv. Justinijanovom zakonu, a na njegovom vrhu uzdići će se Zakonik Dušana Silnog. Čak i u njegovo vreme, Zakonopravilo ne prestaje da važi, već naprotiv, nadopunjuje i zaokružuje ono što nije normirano u drugim propisima. Time se stvara Corpus iuris civilis et canonici srpskog naroda, a njegovi Justinijani i Tribonijani biće Sava i Dušan. 

Sastavljanjem zbornika svetovnih i  crkvenih propisa, Sava je sledio učenje svetih otaca po kome između ova dva oblika vlasti mora postojati "saglasje" (na grčkom: symphonia). Država se shvata kao tvorevina od boga data, a kruna  na vladarski glavama dolazi sa samoga neba . Sava Nemanjić je dobro osetio da to nije samo teološka dogma, već imperativ preživljavanja, pogotovo na ovim balkanskanski vetrometinama. Tek u međusobnoj povezanosti i objedinjenosti, mogli su tokom vremena najtežih iskušenja da opstanu i srpska Crkva i srpska Država. Kao moćni feudalni gospodari Nemanjići su bili darodavci ogromnih zemljišnih poseda crkvi i ktitori najznačajnijih manastira, a za uzvrat dobijaju punu podršku srpskih arhiepiskopa. Predstave Nemanjića i njihovih porodica naći će se na freskama, a neki su proglašeni i za svece (Simeon, Sava, Stefan Dečanski).  Međutim, o Sv. Savi će se već u srednjem veku govoriti da je on "bogonosni učitelj sve srpske zemlje i pomorske" (Domentijan), "roditelj kraljevstva mi i učitelj otačastva našeg" (kralj Milutin, zapis iz 1316), ili da je izabranik božji koji je obnovio "ne samo sebe nego i svu srpsku zemlju duhom svetim" (arhiepiskom Nikodim).

Dva stamena "stuba" na koje se oslanjala zadužbina Nemanjića izdržaće do pada Srbije pod Otomansku vlast 1459. godine (pad Smedereva). Pred turskom najezdom urušila se Srpska država, plemstvo je pobijeno ili poturčeno, ali je tokom vekovnog turskog ropstva opstala srpska Crkva. Ona je u narodu sačuvala državno-pravnu tradiciju srpskog naroda i svest o samobitnosti tog naroda. Patrijarsi su postali njegovi predvodnici, a monasi jedini pismeni ljudi. Pred freskama na kojima je predstavljena "Loza Nemanjića" (u Dečanima, Pećkoj patrijaršiji i dr.) i mnogobrojne ktitorske predstave sa likovima vladara, srpska nepismena raja tražila je utehu i nadu za spasenje i veru da će nekada obnoviti svoju državu. Na to će morati da sačekaju čitavih pet vekova.

Za njen "vaskrs" izborili su se oni sami 1804. godine, i bili još uz to prvi  među balkanskim narodima kojima je to pošlo za rukom. Tek će ih potom slediti Bugari, Grci, Moldavci i dr. Tada su Srbi morali uništeno državno zdanje da izgrade nanovo. Tu među njima opet se iznedrio duhovnik koji će poći Savinim stopama, prota Mateja Nenadović. On je u sveštenoj mantiji krenuo da pomogne voždu i hrabrim seoskim knezovima kad se morao narod povesti u boj. Ali kad je Turčin poklekao, a kubure i sablje za pojas zadenute, trebalo je prionuti diplomatiji i stvaranju novih institucija. U tom poslu prota nije mogao imati boljeg uzora od Svetoga Save. Pišući prve ustaničke zakone, prihvatio se prota Savinog Zbornika, nazivajući ga pogrešno "Krmčija", nazivom koji je postao uobičajen od vremena kada su Zakonopravilo preuzeli od Srba drugi pravoslavni narodi, prvo Bugari, a zatim Rusi. Ovi slovenski narodi su tada prihvatili da živeo po njegovim odredbama, a Sv. Savu za svog zakonodavca. Otuda nastaje naziv "Krmčija", od ruskog "Kormčaja knjiga" (knjiga krmaroška, upravljačka), jer će se samo onaj koji je poštuje naći na pravom putu, onom koji vodi do spasenja u Hristu. Crkva je brod koji plovi ka tom cilju, a zapovesti podarene od Boga su najbolji putokaz, "krma" koja će svakoga spasti od brojnih ovozemaljskih iskušenja. Ovaj pravni dokument je jedini srednjovekovni zbornik koji se još uvek primenjuje u praksi, pošto Srpska pravoslavna crkva i dalje po njemu živi i dela.

Sv. Sava se proslavio među slovenskim narodima još za života. Kada ga je pri povratku sa jednog od mnogobrojnih putovanja zatekla smrt u bugarskoj prestonici Trnovu (1235.), Bugari nisu dopuštali da se njegovi zemni ostaci prenesu u Srbiju. Moralo je to, po nekima, biti učinjeno krišom, da se ne bi izazvao  gnev naroda, koji ga je zavoleo i prihvatio kao svog. Po drugima, kralj Vladislav je, posle dužih pregovora,  mošti svoga strica preneo u Mileševu uz velike svečanosti i litiju kakvu ne pamti srpski narod. Kada je sahranjen u Mileševi, njegov grob postaje mesto hodočašća. Nad njim će se i Tvrtko Kotromanić krunisati (1377.) za "kralja Srba, Bosne i Pomorja", ističući s ponosom svoje nemanjičko poreklo po ženskoj lozi. Međutim, pod Turcima mošti sv. Save postaju isuviše opasne, pošto su svojom svetošću okupljale ne samo Srbe, nego su duhovnu utehu i isceljenje pružale i sledbenicima Alaha, uglavnom slovenskog porekla. Čaša se konačno prelila kada je srpsko življe u Banatu i okolnim zemljama krenulo na Turke uz gromoglasno pozivanje na svetoga Savu, s njegovom likom na borbenim barjacima. Arnaut Sinan-paša je odgovorio poharom Mileševe i spaljivanjem moštiju na Vračaru (1595.), čime je i sam pripomogao da se u narodu njegova slava  još više uveća.

Tada se njegov kult ne samo konačno ukorenio, nego se počeo idejno rasprostirati i u onim duhovnim sredinama gde je pravoslavlje vekovima svođeno na omrznutu jeres. Tome je, začudo, pripomogla upravo katolička propaganda, koja iz svojih interesa, zarad borbe protiv Osmanlija, u to vreme podsticala sveslovensko rodoljublje i razvijala istorijska predanja Slovena, pa i kad su oni bili šizmatici. Ne čudi otuda pojava žitija svetoga Save na latinskom, potresno opisivanje njegovog mučeništva u delima katoličkih pisaca, slavljenje božje osvete nad Turcima zbog tog zlodela, isticanje ideje da se on proglasi za katoličkog sveca i sl. Svakako da je to činjeno u cilju lakšeg prevođenja Srba u uniju. Međutim, u Dubrovniku, Primorju, Bosni i drugim balkanskim krajevima, počinje se vremenom stvarati ideja južnoslovenskog "ilirizma", u kome su srednjovekovne srpske starine, ma koliko šizmatičke, uključujući i svetiteljstvo Save Nemanjića, postajale deo zajedničkih  "slovinskih" osećanja. Međutim, kada je brojno pravoslavno življe učrstilo svoju samobitnost na primorskom pojasu od Ravnih Kotara do Boke Kotorske, i kada se ustoličila Crna Gora kao utvrđeni bedema srpstva, Rimska kurija je osetila opasnost i odlučno krenula u potiranje ovog istorijskog nasleđa, uključujući i kult Sv. Save.  Počinju ga se odricati i oni koji su ga do nedavno uzdizali, tako da svetosavlje ostaje ono što je izvorno uvek i bilo, simbol postojanosti srpskog naroda i simbol njegove duhovnosti. Očuvao se taj kult među Srbima i u Hazburškoj Monarhiji, u vidu narodnog praznika i školske slave, a njegovo obavezno svetkovanje uvedeno je u srcu oslobođene Šumadije tek ukazima Miloša Obrenovića.

Tako nam je svojim životom i delom Sv. Sava ostavio u amanet mnogo vrednog, dao nam je putokaz kuda treba ići. Njegova duboka vera i produhovljenost, ali i mudrost i borbenost kada zatreba, vrline su koje prečesto nedostaju njegovom narodu. Kada se odrekne svetosavlja, srpski narod poklekne, izgubi se i zaluta nekom od stranputica. Tada je slab i nemoćan, i drugi mu određuju sudbinu. Međutim, samosvojnost je vrlina kada iza nje stoji nešto što je zaista vredno, a ne samo isprazno pozivanje na prošlost i minula vremena. Svako pokoljenje se mora dokazivati ispočetka pred sobom i drugima, i preispitivati vrednosti koje poseduje narod kome pripada, ali i drugi s kojima se živi. Sava Nemanjić je to najbolje znao i umeo. Po tome nam može biti uzor i za ubuduće .

 Danas nas je on ovde opet sve okupio. Da to nije činio tokom svih prethodnih vekova, ne bi nas ni danas ovde bilo.

Na tome mu za navek hvala!